Navijačice iz Srpske u Riju: Štedele pare da odu bodriti omiljene sportiste na Olimpijadi
Dok njihovi omiljeni sportisti budu ostavljali srce na terenu, one će na tribinama da navijaju, smeju se, plaču, grizu nokte...
Komentara 0
Od glave do pete obučene u haljinice crveno plavo bele boje i ogrnute srpskom zastavom, Svjetlana Dukić iz Kneževa i Maja Jokanović iz Banjaluke, koje žive i rade u Beču, putuju na Letne olimpijske igre u Riju, gde će svim srcem navijati za svoje omiljene sportiste.
- Podržavamo reprezentacije Srbije i BiH, te neke nama drage sportiste iz drugih zemalja, poput sestara Viliams i naravno neprikosnovenog Usein Bolta - kažu ove devojke kojima je od 2004. godine hobi odlazak na Olimpijske igre.
Olimpijadu su zavolele kad su srpski odbojkaši osvojili bronzanu medalju u Atlanti 1996. godine, a ideja o odlasku se rodila kad su osvojili zlato u Sidneju 2000. godine.
- U to vreme smo trenirale odbojku i zlatni odbojkaši su nam bili najveći idoli. Za Majin 16. rodjendan skupile smo društvo da bi ujutro u 5 sati gledali utakmicu. Kada je komentator na kraju najavio sledeće Olimpijske igre shvatile smo da moramo da idemo - pričaju ove dve vesele devojke.
Posle završene banjalučke Gimnazije, otišle su da studiraju u Beč, ali im je jedan od prioriteta bio da skupe novac za Olimpijske igre u Atini 2004. godine.
- Počele smo da radimo, studentske poslove u „tri smene“, dan i noć, otprilike tri meseca - priseća se Maja. Druge Olimpijske igre su bile u Pekingu 2008. a Maja je išla i u London 2012. godine. Svaki put ozbiljnoj pristupaju pripremama za navijanje - kupovina karata, traženje smeštaja, vakcinisanje protiv zaraznih bolesti, osmišljavanja stajlinga za najvijanje koji mora da bude u bojama srpske zastave uz prateći nakit, a koji im je za Olimpijske igre u Riju ove godine osmislila Banjalučanka, Jovana Jelisavac.
- Srećne smo i ispunjene, jer smo deo te predivne priče, još jednog istorijskog događaja - ushićene su Maja i Svjetlana.
U Pekingu izgubile pasoš
Njihove avanture prate broje anegdote, od toga u Atini nisu imale smeštaj, pa su prvu noć spavale u parku, sledeće dve na plaži, a onda ih je jedna Britanka, primila u svoj stan.
- Kada smo išli u Atinu niko nije znao da smo tamo. Opremljenu navijačkim rekvizitima na televiziji me video poznanik i rekao mojim roditeljima koji su ostali šokirani. Majin tata nas je takođe video na ekranu. Malo su se ljutili, ali kada su shvatili da na ovaj način živimo svoj san, popustili su - kaže Svetlana.
Nikada neće zaboraviti kako su vozeći se 13 časova vozom od Šangaja do Pekinga smrzle kao sante leda ili izgorele na suncu nakon 9 sati penjanja uz Kineski zid. Maja je u Kini izgubila pasoš, što je ravno traženju igle u plastu sena, ali su ga zahvaljujući susretljivošću Kineza koji guglaju BiH da vide gde se nalazi, uspeli da ga pronađu - u sred Pekinga.
Nakon zavrsetka OI naše devojke lete za grad Manaus u Amazonu gde će pešačiti kroz prašumu te učiti kako se snaći u divljini, a nakon toga prema ekvatoru u mesto Fortaleza, gde će da sabiraju utiske na kilometarskim peščanim plažama.