Stupar Trifunović za „EuroBlic“: Sramota je danas reći da si pisac
Perspektiva mlađih pisaca u BiH je takva da ako decu pitate po školama želi li iko biti pisac, ne javi se uglavnom niko, kaže za „EuroBlic“ banjalučka književnica i književna kritičarka Tanja Stupar Trifunović.
Komentara 0
Ističe da je danas sramota reći da ozbiljno pretendujete da se bavite književnošću.
- Ljudi vas smatraju budalom koja ne razmišlja od čega će živeti. Sve se svelo na isključivo upotrebnu vrednost, ali pri tom zaboravljamo da navrednije stvari ne možemo vrednovati tim sistemom – navodi ona.
Autorka je dobitnica Evropske nagrade za književnost, za roman „Satovi u majčinoj sobi“. Priznanje je već donelo dogovore o prevodu romana na 6 evropskih jezika.
Iako je ovo njen prvi roman, privukao je pažnju brojnih žirija u regionu, što malo kojem iskusnijem romanopiscu pođe za rukom. Ona kaže da ne zna šta je to što je „kupilo“ članove žirija. Može samo da nagađa.
- Sećam se anegdote čiji je akter moj ujak. Kao omladinac išao je na takmičenje u trčanju. Nije trenirao, imao je najjeftinije patike, bio dete sa sela. Kada je došao u grad da se takmiči bio je postiđen i uplašen i pitao trenera kako će se on takmičiti sa tom decom, koja su očigledno trenirala i imala iskustva. A trener mu je rekao da trči najbolje što može i ne okreće se. I ujak je trčao. I pobedio – kaže ona i dodaje da je i ona „trčala“ najbolje što može i nije razmišljala da li će to privući pažnju ili neće.
Godinama je, dodaje, čitala knjige i paralelno pisala, ne misleći o cilju i uživajući u tome što radi.
- Radila sam različite poslove. Bila sam radnica na kokičar aparatu, prodavala knjige, bila novinarka, bibliotekarka, ali ni sa jednim pozivom, osim pisanjem, nisam se poistovećivala. Puno stvari me obeshrabrivalo, i dalje obeshrabruje u vezi sa pisanjem, ali volela sam to (o da, i mrzila – svaka ljubav, pa i ova, ima i tamnu stranu) i ta strast me je poticala da istrajem – rekla je Stupar Trifunović.
Ona je ranije izjavila da „duhu ovog naroda nema pomoći ako ovako nastavimo“. I danas mišljenje nije promenila.
- Ako 20 godina živite u društvu u kojem se jedino pothranjuju strahovi i paranoje, a rat nikad ne prestaje, možete li gajiti optimizam i verovati u duhovni razvoj? Ekonomskog napretka nema. Procenat visokoobrazovanih je nizak. Korumpiranost je iza svakog ćoška. Glavni uspeh „prosečnog“ građanina je da postane kreditno sposoban. Glavna briga vlasti da li ćemo dobiti novi kredit. Ukratko, ratujemo i živimo na kredit. Ne vidim da je to ičijem duhu išta dobro donelo – rekla je ona i dodala da se pita za koga vodimo svakodnevne ratove u medijima, na društvenim mrežama i portalima, kada naša deca žele da odu iz naše zemlje.
Svaštarenje
Na pitanje da li književnici mogu da žive od književnosti, Stupar Trifunović je odgovorila da ne mogu i da nikada nisu ni mogli.
- Mora da se svaštari. Ne samo u književnosti, sa većinom poslova je tako. Posebno ako su vezani za umetnost. Svaštarite i još ste srećni ako ste priskrbili toliko kredibiliteta da vas angažuju u raznoraznim svaštarenjima, koja su uglavnom slabo plaćena i sporadična – kaže ona.